Zakonomernost i iz njega proizilazeći prinicipi – koje su do sada često dozvoljavali da ih naslutim, ali se nisu dali sasvim spoznajno ogoliti.

Ma koliko, puni samopouzdanja, gordosti i važnosti, smatrali da smo superironi u najvećem delu shvatanja uzroka svih dešavanja u nama i oko nas, u okruženju i na planeti, ako samo malo dublje, u sklopu prave metafizike, zaronimo u sve to što mislimo da znamo – otkrivamo klizav teren.

Klizav teren… Uzgred, u vezi sa ovim fenomenom… Treba samo videti naučnike kako pucaju od gordeljive superiornosti! Na polju fizičkih dešavanja i proučavanja – nekako još i dopiremo do uzročnika, kod nas samih, kao pojedinaca i kao društava – maltene nikako. Uostalom, pogledajmo, na primer, filozofiju, sociologiju, psihologiju… Svaka od njih predstvlja  NIZ TEORIJA, koje su se najčešće jedna drugoj suprotstavljale. Nema celovitog koncepta ni u jednoj od njih, a oko kojeg su uglavnom naučnici koji im pripadaju saglasni. U svakoj od njih postoje određeni fondovi znanja oko kojih postoji izvestan konsenzus, ali – celovitog koncepta nema. Te, na primer, svaki psiholog najvećim delom deluje na osnovu svojih afiniteta, zavisno od toga kojoj od teorija je nakolonjen.

Dakle, klizav teren… iz više razloga.

1. Nabačeni programi koji nam iskrivljuju percepciju i rezonovanje.

2. Aktuelni Zlotvorski impulsi i/ili aktuelna frekvencijska ometanja, koji takođe, dodatno i sami po sebi imaju za posledicu iskrivljavanje naše percepcije i rezonovanja.

3. Dešavajnja u nama i u vezi sa nama nisu ČVRSTA I UHVATLJIVA kao dešavanja u mrtvom fizičkom svetu, u svetu fizičkih pojava koje nemaju veze sa čovekom i sa čovekovim uticajem. Kod nas kao da važi ono što je konstatovano na polju kvantne fizike: atom je istovremeno i talasni vrtlog, i materijalna „kuglica“, zavisno od toga šta sam posmatrač vidi, zavisno od posmatračevog polja.

4. Odavno sam već uočio i u nekom od tekstova zapisao – baš zato naše spoznaje, ONE KOJE NISU U SKLADU SA DOMINANTNOM PLANETARNOM LOGIKOM, dakle, logikom koja je potpomognuta sinergijom masa (masa naučnika, itd.), VRLO LAKO SE RESETUJU, tj. NEKO može vrlo lako da nam ih resetuje. I mi možemo u nekom trenutku da budemo radosni jer smo otkrili neke uzroke, neke važne opšte principe, itd, ali – RESETOVANJEM nam se vrlo brzo cela kula od karata uruši. I mi idemo ponovo i ponovo… Pa ispada da su u spoznajno boljoj poziciji oni koji SE UŠANČE u određenom fondu znanja, pa „furaju“ sa njim maltene celog života. Tako je i lakše, jer, čim se krene sa preispitivanjima, sa kopanjima, istraživanjima, prestruktuiranjima znanja, onda nastaje „ludilo“…

KAKO SE SNAĆI, KAKO SE POSTAVITI, ŠTA RADITI?!

AKO SE NE MOŽEMO SNAĆI SA UZROCIMA – MOŽEMO SA CILJEVIMA I REŠENJIMA!

Krunsko rešenje, koje povremeno jesam do sada, kao što se kaže – nesvesno, primenjivao, ali ne dovoljno dosledno. VALJDA MI SE NEĆE I ONO (valjda mi neće i njega) RESETOVATI!

Konstatujemo problem ili probleme, zađemo u analizu ili u potragu za uzrocima – koliko možemo. Koliko možemo, do neke mere – ne šteti nam, svejedno da li uistinu dopremo do pravih uzročnika (pod uslovom da oni kao jasni i jasno diferencirani i postoje), ali – da se pazimo da ne počnemo U TOM KOPANJU da tonemo kao u živo blato.

SPASAVAĆEMO SE TAKO ŠTO DEFINIŠEMO REŠENJA ILI CILJEVE!

O ovoj „postavci“ već jesam negde pisao (ovde ili na nekom drugom mestu), ali mi se tada ni približno nije ovaj fenomen prikazivao kao toliko planetarno-sveprožimajući.

Bavljenje, nakom toga, rešenjima ili ciljevima – uklapa se u našu intencionalnost, kao ključni pokretački faktor za izvođenje promena.

I na primeru ovog fenomena možemo da vidimo kako su nam Zlotvori kroz istoriju uspešno podvaljivali, uprežući nam našu intencionalnost u svoja kola.

ONO ČIME SE DOMINATNO BAVIMO – POSTAJE NAM CILJ KOJEM TEŽIMO.

To su te naše misli koje se izlivaju u realnost, ili realnost koja se izliva iz naših glava.

Izlivaju se, ili teže tome.

ODNOSNO, AKO JE ONO ČIME SE DOMINANTNO BAVIMO RETROGRADNOG ILI „STATIČKOG“ KARAKTERA – BLOKIRA NAS. Taj aspekt samoblokiranja sam zaboravio… Na primer: ljudi koji su opsednuti prošlošću. Njima kao da prošlost postaje cilj. Kako se u nju ne mogu vratiti, TAJ FOKUS IH BLOKIRA u izlivanju konstruktivnih misaonih sadržaja u realnost.

OVAJ TIP BLOKADE ČAK IMA I JEDAN NAUČNI VID: U PSIHOANALIZI, u okviru koje se um isuši bavljenjem događajima iz prošlosti.

Dakle, time što nas navode da se do iznemoglosti bavimo opisima problema i njihovim analizama, od svakodnevnih bavljenja, obično ponašanjem drugih (to je okosnica „rijaliti“-programa, ali i svakodnevne ljudske komunikacije), do pompeznih, uglavnom iz društvenih oblasti, naučnih bavljenja.

TIME NAM PROBLEM SAM PO SEBI POSTAJE CILJ!

Što je u našoj svakodnevici u naše doba najuočljivije sa bolestima. Vrlo često ljude snađu neki PROLAZNI SIMPTOMI, koji bi, kada bi bili skloni trpljenju, prošli. Ali, čim odu lekaru, odmah bivaju navođeni (zar to nije vešto Zlotvorsko maslo?!) da od prolaznih simptoma FORMIRAJU BOLESTI, bivaju ubačeni u takvu „mašinu“: od čekanja po čekaonicama (gde nisu u psihološki i energetski nadahnjujućoj atmosferi), preko „idenja“ kroz razna „dodatna“, „specijalistička“ snimanja i provere, do bavljenja lekovima, kontrolama, itd, a nije zanemarljiv broj onih koji se preko interneta lično dodatno informišu o simptomima i o bolesti koje ne bi ni bilo da svega ovoga nije bilo… I eto u konačnici slikovite analogije sa dešavanjima u kvantnoj fizici: NEŠTO ŠTO SU BILI ENERGETSKI VRTLOZI PROLAZNIH SIMPTOMA – NAKON FOKUSA PODEŠENOG NA VIĐENJE, KONSTATOVANJE  BOLESTI: POSTAJE BOLEST. Već sam navodio U OVOM SMISLU ODLIČAN PRIMER jedne svoje komšinice. Vešta da u sebi detektuje ovakve simptome, ona odmah juri lekaru i, kaže, srećna je kad joj lekar nešto otkrije (a koji lekar u današnje vreme ne bi i zdravom čoveku štošta mogao da pronađe?!). Pa, kada je jedanput tako bila kod lekara, a ovome nikako nije pošlo za rukom da joj „nešto otkrije“, ona će maltene besno: „Doktore, ja nisam došla ovde da mi bude dobro, nego da mi nešto pronađeš!“.

A kako smo, već je konstatovano, na klizavom terenu sa dopiranjem do potpunih, konačnih opisa, do čvrste uhvatljivosti problema, a pogotovu do uzročnika – mi u takav „cilj“ tonemo kao u živo blato, ČIME (P)ODRŽAVAMO SVOJE TAPKANJE U MESTU SA SVOJIM RAZVOJEM. Čime, takođe, doprinosimo održavanju postojećeg naopakog sveta.

PRITOM OD SLOBODE SVE DALJI!

Još jedan je dobitak sa dominantnim fokusom na rešenjima i ciljevima (kao što je rečeno, nakon elementarnog konstatovanja , opisa i analize problema, mada taj obim zavisi od mnoštva faktora, negde to bavljenje mora da bude duže i šire): DEŠAVAĆE SE DA NAM NAKON TOGA SAMA OD SEBE ISKRSAVAJU DUBLJA SHVATANJA SAMOG PROBLEMA. (Negde to bavljenje mora da bude dublje i šire: ima problema u vezi sa kojima nam je zaista potrebno da dopremo što bliže do uzročnika, kako bismo nešto u svom ponašanju, delovanju, u ritmu življenja promenili /npr. energetska iscrpljenost, kao uzročnik raznih problema/.)

Dakle, pokušaćemo ubuduće i ovde, UKOLIKO NAS RESETOVANJE NE POREMETI, dominantno da se bavimo rešenjima i ciljevima.

Uz napomenu: mnoga rešenja i ciljevi su u sferi neostvarivog, bar ne za sada, ili ne u postojećim uslovima (npr. priča iz prethodnog teksta, sa time „kako do širih promena?“), ili u sferi maštarija i nebuloza. ALI SMO I TIME NA DOBITKU, U SVOM ISTRAJNOM (ako nam je ostvarivo) USMERENJU DA SE BAVIMO CILJEVIMA I REŠENJIMA. Još jednom da naglasimo, da ne bude pogrešno shvaćeno: to ne znači tajnaško-njuejdžersko bežanje od problema. Njih baš, naprotiv, treba uočavati i shvatati, koliko je to moguće, ALI ZATO DA BISMO DEFINISALI ILI POSTAVILI REŠENJA I/ILI CILJEVE. Uostalom, to je valjda poznat i neduhovni princip pravog progresa (u nekoj minimalnoj meri u kojoj ga u ovom svetu uopšte ima).