(Ili, što kažu u Zapadnoj Sahari: „Kuda plovi ovaj brod?“.)

1.

Počneš da praktikuješ meditaciju, jer shvatiš da je kucnuo čas da se krene sa nekom, što duhovno upućeni kažu – duhovnom praksom.

Nije to samo da se čitaju knjige o duši, o duhu i o čakrama, nego daj da se zavrnu rukavi i da se prione, na primer, na meditaciju.

Pročeprkaš malo, što knjižice, što gugl sa jutomjubom, vidiš kako to ide, nađeš neku mantru, neku polovnu, dosta otrcanu, ali – koliko da posluži za prvu duhovnu upomoć, recimo reč „mir“.

Kreneš sa po dvadesetak minuta dnevno, pa onda i više. Krene krivudavo, kao i kod svih koji tek što krenu, pa dok se malo ne ukoloteče.

Biva tu u početku i zaboravljanja na praktičnu duhovnu stazu kojom si krenuo, ili: nema zaboravljanja, ali biva i sa nervozom, i sa nekakvim svakakvim mislima koje tekom meditacije znaju da iskrsavaju… Biva sve to, što kaže sveta meditativna literatura – sve to sasvim legitimno, dok se veština meditacije ne savlada.

Onda kao da uploviš u neku mirnu reku, čije struje te same od sebe prijatno nose.

Kuda te nose?

Literatura, skupa sa družbom prosvetljenih, kaže: do kosmičke svesti.

Samo treba da prođu godine.

Budeš, recimo, istrajan, prođu nekako te godine, svane dan kad kažeš sebi, a možda i ponekom ukućaninu, koji je bio upućen u tvoje uzašašćeće aspiracije: „E, pa, ovo se uplovilo u kosmičku svest!“. Naravno, častiš ukućane, možda i frende u pabu, nije to mala stvar, ne strefljava čoveka svakog dana kosmička svest!

Osvrneš se da objasniš kako je to išlo: već neko vreme u toku meditacije počinjala svest da ti se rasipa, kao da je nema, kao da si svuda i nigde. Praznina! Sveta praznina! Ne baš nirvana, jer ona je rezervisana za naprednije, ali – tu negde, u predvorje nirvane svakako dospeš, što bi lagao sebe.

Tako stoji u planu i programu za svaku meditaciju, išao si po tom planu i programu, ništa više, ništa manje! I ne može da se omaši.

Kada odeš u duhovnu penziju – ostaje ti samo da rezervišeš silazak, i – to je to! Silazak sa ringišpila reinkarnacije.

2.

„Ovo je priča koju uvek rado pričam,

to je priča o Boži zvanom Pub!“

Nije baš priča o Boži zvanom Pub, ali priča koju uvek rado pričam je priča o Don Kihotu.

Nije imao gugl i jutujubu, ali čitao viteške romane do besvesti.

U nekom trenutku mu sine, ideja kao munja: dosta je bilo čitanja, treba zavrnuti rukave i prionuti na vitešku praksu! I krene on, nađe neko viteško kljuse, nađe neku vitešku motku (koplje), kasnije u boju protiv berberina osvoji tanjir za sapunjanje brade, tj. kacigu (mada je za te viteške potrebe mogla da mu posluži i neka šerpa), nađe i slugu…

Naiđu oni na vetrenjače, Don Kihot juriša na njih, boj težak, rizičan. Boj, jer on – vidi divove. Krila vetrenjače ga „premlate“, padne, Sančo Pansa, sluga, dotrči: „Gospodaru, lepo sam vam rekao da su to vetrenjače!“ „He, dobri moj Sančo, ti ne znaš kako su ti čarobnjaci opasni i lukavi! Ta, to je upravo čarobnjak Merlin pretvorio diva u vetrenjaču!“

He, sad će neki Sančo Pansa da podučava Don Kihota! PA VALJDA DON KIHOT SVOJIM VITEŠKI PRONICLJVIM UMOM BOLJE RAZAZNAJE STVARI I POJAVE.

Pa se na sličan način nižu drugi podvizi, na primer, rat protiv cele vojske, koja je pretvorena u stado ovaca, nakon čega ga premlate čobani…

Ni tu Sančino ubeđivanje ne beše ni od kakve koristi!

A smešno i jeste, da se Sančo meša u vitešku logiku, koja mu nije poznata!

To je kao kad bi se neko duhovno neuk usudio da posumnja kako se meditacijom može dostići kosmička svest!

Čuj, da tu sumnju podmećeš nekome ko je već zaronio u kosmičku svest! Pa valjda on sam bolje zna gde je! Što bi se neko trezven mešao u to gde su takvima, meditativnim naprednjacima, um i svest?!

3.

Obično biva na ovom svetu, da čovek ima misli. Možda ne baš doslovno svaki čovek, ali – uglavnom jeste to vrlo česta pojava. Čini mi se da su to i neka naučna istraživanja konstatovala.

I – čovek koji ima misli, obično ima razne misli. Misli raznih sorti. Ima misli koje su tu tek da bi imao misli, da mu glava ne bude prazna. Takve mu se rađaju dok čeka autobus, ili u redu pred šalterom, da plati struju. Ili dok razgovara sa nekim uz kafu, ukoliko je jača i gorča; ali nije neophodno da bude jača i gorča. Tada ne ide da je bez misli, ne ide da kao mula sedi sa nekim, pijucka i ćuti. Mora nešto da priča, koliko da mu jezik landara, a kad se priča – onda to uglavnom ide tako da iz jezika ispada nešto što liči na misli. Nekad to i jesu misli, ali, nisu to baš uvek misli, što bi se neko rasipao svojim pravim mislima. Kažeš nešto što liči na misao… šta fali?! I drugi to isto rade, neće ti zameriti. A uglavnom neće ni primetiti, jer razgovori se UGLAVNOM tako izvode da se drugi tek povremeno posluša, pomalo oslušne. Uglavnom svako priča svoju priču, u seriji mini-epizoda, tako da i drugi u prepletu mogu takve iste mini-epizode da emituju u etar.

E, ali ima misli kojima sledi štošta.

Pomisli čovek, koji je počeo da sprema riblju čorbu, da nema mlevenog bibera. Pa pomisli da treba kupiti mleveni biber, jer mu nema riblje čorbe bez mlevenog bibera.

I, šta se uskoro desi?! Za ne verovati je – on izađe i kupi mleveni biber (i to kesicu od 10 g).

I nije ovo usamljena planetarna situacija u kojoj IZA MISLI sledi štošta. Ili u kojima misao nešto IZAZOVE, neke promene, neka dešavanja.

Pomisli čovek, koji ima u dvorištu četiri rasna pekinezera, ali to su oni divovski, krupni kao telad… pomisli da im treba napraviti kućicu, i to, logično, četvorosobnu, sa predsobljem i nišom.

Prođe koji dan, možda prođu i dani naizvesnosti, a onda, svane jedan od dana u nizu, i – četvorosobna kućica za divovske pekinezere je tu!

Možda životne okolnosti čoveku u vezi sa kućicom nisu išle na ruku: komplikovana finansijska konstrukcija, stolar na neplaćenom odmoru, nestašica materijala za pseće domove, itd.

Ali, čovek, malo-malo, pa pomišljao na nerealizovani projekat, na kućicu za pse, pomišljao uporno, i – nije prošlo bez posledica.

4.

Dakle, imaju se misli, oni koji ih imaju, kojima se javljaju.

I nešto se radi, „svašta nešto“, stalno, na svakom koraku.

I sedne se da se odmori, vrlo često, ali – uvek između odmaranja dođe nešto što se radi. Ili suprotno, zavisi od toga da li je poluprazna čaša polupuna, ili suprotno.

Pritom postoji jaka verovatnoća da između misli i onoga što se radi postoji neka tajna veza.

Može dosta toga da se radi, kao što se i radi, „bez mozga“, tj. sa isključenim umom (kao što se meni sada „avira“ isključila, pa ovo kucam bez „avire“), ali – obično je i um tu, tu negde, uz nas… Te ispred onoga što se radi ide misao o tome što se radi ili što tek treba da se uradi.

Kod onih misli koje su tu tek onako, da se ne bi bilo bez ikakve misli, nema te veze sa onim što se radi, jer sa njim i uz njih uglavnom i ne može nešto da se radi. Ako komšinica analizira odeću svoje komšinice na proslavi Nove godine, onda tu prominu neke misli, iza kojih ne dolaze neka dela, koje ne pokreću neka dela.

Ali, generalno, određeni misaoni resursi, koji se istrajnim misaonim angažovanjem stvaraju, izazivaju neke posledice. Po onoga ko ih ima, ili po neke druge. Izazivaju, ili teže da izazovu.

5.

Onaj ko meditira – nastoji da isključi misao ili misli.

To mu je jedan od glavnih ciljeva. Možda mu ne bi bio, da knjige i prosvetljeni ne kažu da tako treba da bude, da je ispravno da tako bude, ako se hoće kosmička svest. A u ono što su prosvetljeni rekli – nije mudro sumnjati, da te mudrost ne bi mimoišla.

Što bi se u tim duhovnim krugovima reklo: „Što će ti misao?! Misao je luksuz, ne treba ti! Budi bez misli! Samo budi, a misao odbaci!“.

Ideal je – biti bez misli. Nešto kao, metaforično, kada bi se čoveku odstranio, daleko bilo, neki deo mozga koji je zadužen za mišljenje. Gde je takav čovek? U nirvani! Ne može da funkcioniše u ovom svetu, ali – u nirvani i te kako može.

Videli smo gore: često misli teže tome da iza njih dođe nešto. Da nešto izazovu. I to im i polazi za rukom, inače ovog sveta ne bi ni bilo. Bar ovakvog kakav je, možda nekakvog drugačijeg bi bilo.

Kuda generalno-životno ide onaj ko u meditaciji teži bezmisaonosti?

U planetarnoj situaciji u kojoj, videli smo, određeni misaoni resurs teži tome da izazove neke posledice, a vrlo često i neko delovanje.

Nigde ne ide! Takav nikuda ne kreće, nigde ne ide, nigde ne stiže.

Kuda i da ide neko ko nikuda i ne želi da ide. Ko i ne pomišlja da negde ide, da treba negde da ide.

Tačnije, onaj ko teži bezmisaonosti može eventualno da se strmekne (strmoglavi) u nirvanu, ali, zna se da se ona otvoreno, neuvijeno, opisuje i kao – Ništavilo?! Kao „sve i ništa“, što je zamajavajuća zamena za izraz Ništavilo.

SLUČAJNO ILI NAMERNO?! To, da meditativna bezmisaonost vodi u Ništavilo (nirvane)?!

Ili, uzmimo drugačije: gde dospeva onaj ko ponavlja jednu reč ili jednu mantru? Recimo da ga nekako snalazi ta reč-mantra-misao (akumulirana višegodišnjim ponavljanjem). Recimo da ga snalaze: „mir“, „ljubav“, itd.

Da li je to dovoljno da bi se normalno funkcionisalo u ovom svetu?

Sumnjičavci kažu da nije, ne znam da li da im verujemo.

Tek, činjenica je za takvoga: zadovoljan je pozicijom u kojoj je.

Da li njemu pada na pamet misao da nešto menja, u sebi, oko sebe, u svom životu?

Što bi, bio bi lud ako bi to poželeo! Ako je zadovoljan!

Recimo, napio se, pao u neko blato, divno mu je. Nema mu svesti da je u blatu, a oseća se blaženo-božanstveno. Nema misli o tome da nešto menja u svojoj trenutnoj životnoj poziciji i – on samo nastoji da se što bolje ušuška u svom prijatnom blatu. Kao neko svinjče na letnjoj vrućini.

Nema misli o tome da nešto treba menjati, nema pokretača na promene.

Uživa se u blatu. (Mislimo da gornju situaciju, a možda i ne mislimo samo na nju.)

A recimo da čoveku, pijanom ili ne, svejedno, padne na pamet da smrdljivo blato (jer blato je uglavnom i smrdljivog karaktera) u kojem je – i nije baš prijatna životna pozicija.

Njemu će se javiti pomisao da nešto treba promeniti. Da treba napraviti neki iskorak.

Možda mu to neće poći za rukom, možda još nema dovoljno snage za takav poduhvat, možda nema izgrađene veštine, ali – POTENCIJAL za nekakvu promenu jeste stvoren.

6.

Tačno je da nam se svakakve misli javljaju.

I takve za koje se smemo zapitati – jesu li uopšte naše. Ili nam ih neko podmeće, kao kukavičja jaja. I ne da nam ih podmeće, nego nas nagoni da ih mislimo do iznemoglosti.

Međutim, nekima nam se javljaju i misli da pozicija u kojoj smo nije dobra. Nije zavidna, nije normalna, u raznim smislovima „nije“…

Iza misli da nam nije dobra – normalno dolazi misao da je treba menjati, da bar nešto u njoj treba menjati.

Da li ćemo uspeti ili nećemo, za početak, nije ono glavno. Glavno je – da nam se nekima javi takva misao.

Da li, pritom, rešenje ili put može biti oštra namera – posvetiti se bezmisaonosti? Rešenje za spas od naleta, oluja svakakvih misli – spasavati se begom u bezmisaonost?

Ili je pre rešenje: preusmeravati pažnju ka onim mislima koje nas vuku van pozicije u kojoj smo, za koju smo konstatovali da nam nije po meri?!

I bezmisaoni posvećenik (meditant)  je u svoj poduhvat zašao sa namerom da nešto menja, da nekuda stigne. Inače se bezmisaonom poduhvatu ne bi ni posvećivao. Ali, iz pozicije u kojoj je – iskoračuje u poziciju u kojoj nema ničeg. Iz nečeg lošeg spasava se tako što zakoračuje u ništa.

On svesno to bira, jer prihvata priču o tome da je to ništa upravo sve, da je vrhunac svega što se u zemaljskom životu može postići. I niko ga ne može ubediti da nije tako, kao što niko nije mogao da ubedi Don Kihota da vetrenjače nisu divovi.

7.

Ili, pogledajmo to isto iz majmunske perspektive… (Oni se pentraju po drveću, pa imaju svoju perspektivu…)

Don Kihot je čitao viteške romane.

Javi mu se MISAO da krene u viteške podvige.

Toj MISLI uslede i akcije, on zađe u podvige.

Zamislimo njega i Sanča Pansu, u napetoj situaciji dok se približavaju prvoj vetrenjači. Ona škripi. Gazda vetrenjače sve u nekoj žurbi, profit je u pitanju, nije stigao da anulira škripanje osovine. A pretpostavimo da je Sančo Pansa u prethodnoj inkarnaciji bio stolar, pa mu neka stolarska znanja ostala kao recidivi iz te reinkarnacije.

Dakle, približavaju se oni nonšalantno prvoj vetrenjači.

Don Kihotu se javi MISAO: „Vid’ diva, vid’ strašnog diva! Sad ću ga svojim ručerdama zgromiti!“.

Šta je za jednog viteza njegovog kalibra jedan običan div u obliku vetrenjače?!

Ali istovremeno se i Sančo Panči javi MISAO: „Uh, ala škripi ova osovina! Treba to popraviti!“

Don Kihota mlatne vetrenjača-div.

Sančo Pansa, posle previjanja gospodara, uđe i namesti osovinu, te vetrenjača više ne škripi. REALNO VIŠE NE ŠKRIPI!

Obojica su hteli da izazovu neke promene…

Da ponovimo rečenicu iz prethodnog poglavlja, nek’ se nađe:

„I bezmisaoni posvećenik (meditant) je u svoj poduhvat zašao sa namerom da nešto menja, da nekuda stigne“.

7.

A zamislimo nešto što liči formalno na meditaciju…

… Ali u čemu, u tom nečem, ulogu mantre ili fokusa na bezmisaonosti igra istrajno i istrajno ponavljano „šaranje“ pažnje po ciljevima koji se postavljaju.

Kao u unutrašnjem našem filmu sa ciljevima, a koji se ponavlja.

Da li bi, tokom meseci (i godina) proizašle neke posledice bliske onome što je sadržano u samim ciljevima?