Već je više puta rečeno: nesporno je da ima mnogo dobrih ideja, objašnjenja, preporuka, itd, i u drevnim duhovnim delima. Rasutih tu i tamo, u nekima od tih dela više, u nekima manje. I onome ko možda tek zalazi u svet duhovnosti – i ta dela mogu biti od koristi, u smislu u kojem se i svaka naučna disciplina počinje proučavati kroz njenu istoriju. Da bi se došlo do savremenog stanja i da bi se ono shvatilo.

Ali, držati se i nakon toga drevnih duhovnih dela – ISTI JE VID ZAROBLJENOSTI PROŠLOŠĆU KAO I KADA BISMO BILI OPSEDNUTI SAMO ONIM ŠTO NAM SE LIČNO U PROŠLOSTI DEŠAVALO, UMESTO DA NAM FOKUS BUDE U AKTUELNIM ŽIVOTNIM SITUACIJAMA. Iz svega što nam se u prošlosti dešavalo mi smo izvlačili pouke, ako smo ih izvlačili, sticali smo iskustva, TE JE U TOM SMISLU PROŠLOST VEĆ PRISUTNA U NAMA SADAŠNJIMA. Ali, idemo dalje, kao što reče jedan učenik u pismenom zadatku: „Život ide dalje, i mi idemo sa njim do kraja života“.

Drevna duhovna dela su odraz stanja svesti, senzibiliteta, duhovnih potencijala, intelektualnih potencijala (koji nužno u sklopu kompleksa um-duh-telo moraju biti povezani), itd. ljudi tih davnih vremena, i na individualnom, i na kolektivnom (kao čovečanstva) preseku. SVE TO SKUPA JE – BILO PA PROŠLO! Kao što nam je bilo koji događaj iz prošlosti – BIO PA PROŠAO. Mi možemo iz njega da izvlačimo korisne pouke, možemo ponekad da ga se setimo, ali – DA BUDEMO OPSEDNUTI NJIME I DA NAM ON BUDE OSNOVOM ŽIVOTNIH NAZORA I (JEDINIM) ORIJENTIROM U AKTUELNIM ŽIVOTNIM DEŠAVANJIMA: VEĆ BI BILO NENORMALNO.

Kaže se: ali drevna duhovna dela sadrže univerzalne poruke i pouke. U redu, svakako da ima toga. Ali, u nekom normalnom sledu dešavanja – sve te drevne dobre pouke morale su da se ugrađuju u duhovne procese nakon njih, MORALE SU DA SE UGRAĐUJU I DA SE RAZRAĐUJU U DUHOVNIM KONCEPTIMA KOJI SU DOLAZILI NAKON NJIH. Jer je to jasno uočljiva logika svega što se razvijalo na Zemlji: dobre ideje prethodnih generacija osnove su na kojima sledeće generacije rade i nadograđuju, kreirajući svoje nove teorije i saznanja, kao što će sve to postajati idejna osnova za sledeće generacije. Naravno, uz podrazumevana sveprisutna iskrivljavanja naših viših Iskrivljivača i Davitelja.

Ako uzmemo bilo kojeg savremenog značajnijeg duhovnjaka – niko od njih nije svoje teorije gradio ni na čemu, ni od čega, svako je morao da „pročešlja“ tradiciju, i dalju i bližu, te da na njoj nadograđuje, da je razrađuje, dodajući svoj doprinos sveopštem razvoju, dakle ipak – razvoju, duhovnosti. Kao što će i on sam biti tradicija za neke sledeće duhovnjake.

Takav bi trebalo da bude normalan (duhovno efektivan) redosled, pristup i percepcija drevnih duhovnih dela.

Do postojeće, dosta prisutne distorzije, do obožavanja drevnih duhovnih dela, moglo je da dođe na isti način na koji dolazi do distorzija u precepciji prošlosti, kada neko svoju pažnju posvećeno okreće ka prošlosti, u njoj vidi neke ideale, neke vrednosti zbog kojih mu aktuelna situacija na Zemlji i u čovečanstvu dođe kao inferiornija.

Pri čemu mi mešamo sunovrat sa mnogim aspektima savremenog života, do kojeg je došlo… znamo zbog koga, ili zbog kojih viših Štetočina, sa ipak očiglednim progresom, svejedno što se u svetu dualnosti, a pod patronatom baš tih istih Štetočina, sve vešto koristilo u antievolucionističke svrhe, sve što je moglo da bude samo progresivno – brže-bolje koristilo se i kao antivelocuionističko. Jeste da mi imamo zagađene reke i vazduh, zbog čega nam deluje kao idealno doba u kojem je sve bilo čisto, ali – u to doba nismo mogli da imamo mnoge pogodnosti savremenog doba, koje se ipak mogu koristiti na dobro (za evolucionizam). U Isusovo vreme (uzmimo da je uistinu postojao i delovao) – vazduh je bio čist, iz reke je mogla da se pije voda, ali: on je morao pešice (ili na konju) da obilazi narod, on i njegovi učenici, da bi širio svoje učenje. Da održi jedan govor, tada i više nikad, toj masi do koje je došao na svom putovanju. Ako je neko od njih hteo da dođe do neke knjige – tek tu bi imao komplikacije, od dominantne nepismenosti do nedostupnih samih knjiga. U naše doba: zagađen vazduh, zagađena voda, ali – dostupnost informacija na način koji bi za Isusovo vreme bio naučna fantastika, pismenost, ČAK INFORMATIČKA, koja je podrazumevana, nečiji govor se može stotinama puta odgledati, itd.

Analogno za duhovna dela: mi u naše doba imamo natrpanog svega i svačega, samo sfera duhovnosti je pravo informaciono smetlište (kao i svaka oblast današnjice), veliki su izazov i veština da se po svemu tome snalazi i „pliva“, da se odabira najbolje, pri čemu davna vremena deluju kao duhovno idilična: postojale su jedne „Vede“, jedne „Upanišade“, jedan „Stari zavet“, jedan „Novi zavet“, i – nije bilo glavobolje.

Što ne znači da je to zaista  bilo idealno i idilično. I da treba, zbog nesposobnosti ili muka u snalaženju u moru savremenih duhovnih pisanija i teorijama – da idemo jednostavnijim i lakšim, ali ne i duhovno produktivnijim putem: da se „zalepimo“ za jedno ili za manji broj drevnih duhovnih dela, i da pomoću njih nastojimo da razvijamo svoju svest, a u savremenim uslovima koji su neuporedivo, NEUPOREDIVO složeniji od svega što su pisci ili donosioci drevnih duhovnih dela mogli i da sanjaju, a kamoli da imaju u vidu i da daju duhovna tumačenja koja bi mogla da „pokriju“ i tu današnju složenost nas samih i uslova u kojima živimo.