Termin jeste izazov ispraznoj otmenoj uzvišenosti stare-postojeće duhovne paradigme, ali i sadržajno više, mnogo više od toga.

Rekosmo već više puta: nova duhovna paradigma traga za izvornim, prirodnim mehanizmima za čišćenje i duhovni rast, za aktiviranje naših moći i za oslobađanje.

Bolesničkom ležanju spontano „PRIBEGAVAMO“ onda kada nas gruvaju teška energetska dešavanja, bolovi i bolesti, ali i emocionalni potresi, svakako su se mnogi iskustveno uverili kako oni i te kako jasno i jako mogu da izazovu i fizičke potrese (nervoza u stomaku, glavobolja, ubrzani rad srca, itd).

Ono znači ležanje, ležeće suočavanje sa bolovima i bolešću, BEZ IKAKVIH PROCEDURA, CEREMONIJA, SPECIJALNE ODEĆE, SPECIJALNIH EFEKATA, SPECIJALNOG FOKUSA, ITD!

Ležimo, okrenemo se povremeno na jednu ili na drugu stranu, kada se bolovi pojačaju ili naiđe nervoza, malo ustanemo, posedimo, prošetamo se, pa se opet vratimo.

ETO METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

Tada smo prisiljeni, nekakav izvorni mehanizam nas prisiljava da se suočavamo na unutrašnjem planu, oči u oči, sa bolovima i mukama. NEMA TU NIKAKVE DUHOVNE „FILOZOFIJE“, ni za onoga ko je u duhovnosti, ni za onoga ko je van nje!

Suočavamo se i čekamo – da se organizam povrati u ravnotežu, dopuštamo drugom, temeljnijem mehanizmu, HOMEOSTAZI, da deluje, olakšavamo joj delovanje, čekamo da nam se organizam izbori sa nevoljom i vrati se u „prvobitno stanje“.

Hiljade se tu varijabli prepliće, ponekad je nemoguć povratak u stanje ravnoteže (sa malim slovom, jer se odnosi na stanje tela), ili nemoguć potpuni povratak. Ali, nezavisno od svih varijabli – bolesničko ležanje ostaje temelj stabilizovanja naše energetike, odnosno, u sprezi, interakciji sa angažovanjem – temelj naše Ravnoteže.

ČEMU SE MOŽEMO, KAO DUHOVNJACI, NAUČITI OD PRIRODNE METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA?!

DA FOKUS TREBA DA NAM BUDE NA ONOME TEŠKOM ŠTO NAS MUČI!

Paradoks koji tajnaši ne bi priznali: za njih je sveti princip – fokus na izlečenju i zdravlju.

DA, NAMA SVAKAKO I TREBA DA BUDE FOKUS NA IZLEČENJU I ZDRAVLJU, ALI – VAN POZICIJE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

I taj fokus se van bolesničkog ležanja očituje u preduzimanju koraka preko kojih ćemo (medicinske pretrage, itd.) pomoći organizmu. To je u nekoj banalnoj, netajnaškoj i neduhovnoj varijanti, u tajnaškoj i duhovnoj varijanti te mere se preduzimaju i na mentalnom ili duhovnom planu.

KAKO DA NAM FOKUS PRI BOLESNIČKOM LEŽANJU BUDE NA NEČEM LEPOM, POZITIVNOM, NA ZDRAVLJU, AKO SU BOLOVI TOLIKO JAKI (evo sada prilike da se u to uverimo sa gripom, na primer), DA NAM MRSE I OSLABLJUJU SAME MISLI, SAMU SPOSOBNOST MIŠLJENJA?!

Bolovi i bolest nam sami po sebi, dok smo opušteni u poziciji bolesničkog ležanja, usisavaju pažnju i Energiju.

To je prirodan tok, protiv njega se ne treba boriti.

Dokaz je, ako u ovome možemo posezati za nekakvim dokazima, dosta obimna psihoterapeutska praksa Dž. Raskina, u metodi „emocionalnog pročišćavanja“.

Da, direktno suočavanje sa teškim unutrašnjim dešavanjima odnosi se i na („psihičke“) emocije, uz bolove kao telesne emocije.

Do kojeg zaključka je on došao? Da mi ovim direktnim suočavanjem „oči u oči“ sa emocijama ili bolovima – te energije prerađujemo.

Efektivnost ovog načina bih i sam potvrdio na svom davnašnjem suočavanju sa fobijom smrti.

S tim što se sa sadašnjeg stanovišta može ukazati na eventualni novi smer promišljanja ove problematike, pri čemu temeljnost samog prirodnog mehanizma svakako da ostaje.

Možda ima smisla Lazarevljevo (S. N.) definisanje i viđenje bolesti kao – ENERGETSKOG DEFICITA.

Malo je teže taj koncept prihvatiti načelno za sve bolesti, ali, to ne smeta da ipak neke zaključke u vezi sa ovim izvodimo.

Kada usled energetske iscrpljenosti očigledno dođe do bolesti, kada, na primer, pogrešan ritam življenja dovede do čestog obrasca zapadnjačkih kardiovaskularnih oboljenja, veza nam je jasna.

Za ostale, posebno takozvane urođene bolesti, ta veza nam „ne pije vodu“, takođe i za bolesti koje nam jasno dolaze spolja (virusi, zaraze, itd.). Ima tu svakako dosta faktora u igri, Lazarevljev sa energetskim deficitom sigurno da pogađa bar deo problema. Treba imati u vidu da Lazarev za neka oboljenja (hronična, urođena, itd.) polazi od problema sa energetikom koji se kroz više inkarnacija prenose.

Meni se čini da su bolesti kao inicijalne kapisle kodirane u našem DNK, ili u tzv. sudbinskim dešavanjima, a koje bogovi-Paraziti mogu po potrebi aktivirati.

I REKAO BIH DA SU BOLESTI NJIHOVI VEĆI, VANREDNI ZAHVATI NAŠE ENERGIJE.

Naravno, to se možda izvodi i može se izvoditi na nama nepojmljive kosmički sofisticirane načine, u tehnološkom smislu oni jesu giganti za nas, zahvaljujući tome su nas i unakazili. U tome im ne možemo parirati, ali – mislim da se na duhovnom planu, NA NEILUZORNOM DUHOVNOM PLANU, otvara prostor da im pariramo i da ih nadjačamo. No, o tom – potom!

ŠTA MI U TIM SLUČAJEVIMA TREBA, ŠTA JE MUDRO DA RADIMO?

DA POPUNIMO ENERGETSKI DEFICIT KOJI JE NASTAO NJIHOVIM POJAČANIM ZAHVATOM.

NEĆEMO GA POPUNITI AKO SE OGLUŠUJEMO O SIGNALE ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, TE DELAMO „JUNAČKI“ I DALJE, KAO DA SE NIŠTA NE DEŠAVA, VEĆ – PRELASKOM NA POJAČANI „REŽIM“ BOLESNIČKOG LEŽANJA.

Naše suočavanje oči u oči sa bolovima, koji samo mogu biti fizički refleksi energetske dubioze (čovek pun Energije je pun snage i puca od zdravlja!), može da znači da mi tada fokusirano popunjavamo svoj energetski deficit.

Kao što je već naglašeno, van bolesničkog ležanja, u meri u kojoj imamo za Energije na raspolaganju, mi se možemo baviti vizijom svog izlečenja, odnosno, drugim ciljevima koje smo sebi postavili.

Kada nema bolova i bolesti, mogu nam kao unutrašnji problemi iskrsavati teške ili intenzivne emocije.

One takođe znače energetski „srk“ bogova-Parazita. Aktiviran u našim programima ili preko uticaja na naše misli, preko aktiviranja naših sećanja, pomisli na budućnost, itd.

KADA SU NAŠE MISLI U PITANJU, pri bolesničkom ležanju, IZGLEDA DA JE PRIČA DRUGAČIJA.

Van neravnoteže sa bolešću i bolovima, van nekih emocionalnih potresa, bolesničko ležanje može da znači prijatno opuštanje, sa kojim mogu da krenu razni „misaoni filmovi“, koloplet svakakvih, povezanih i nepovezanih misli, ne moraju čak ni biti prijatne, mogu se odnositi na neke aktuelne probleme.

PO PRINCIPU – DA EMOCIJAMA NE MOŽEMO UPRAVLJATI (one svakako dopiru iz nekih dubljih zona našeg bića, i tu mogu bogovi-Paraziti, za sada, dobrano da vršljaju), ALI MISLIMA MOŽEMO (načelno, jer i ovde postoji priča o „mukama sa ‘našim’ mislima koje nisu naše“, ta priča je na „4D portalu“)…

…TREBA DA SE UVEŽBAMO DA SE IZ TAKVIH PRISILNIH „MISAONIH FILMOVA“ ISKLJUČUJEMO, TE DA SE PRIKLJUČIMO NA „SVOJE“ „MISAONE FILMOVE“, KOJI BI SE SASTOJALI OD SEKVENCI VIZIJE NAŠIH POSTIGNUĆA KOJA SMO ZA SEBE DEFINISALI.

Jer su nam tok svesti sa svakakvim povezanim i nepovezanim mislima i asocijacijama, kao i sličnog tipa snovi, očigledno podmetnut program, za raspitanje naše pažnje i Energije. Te treba da nađemo način da sa tim podmetnutim u sebi izađemo na kraj.

I takav „film“  možemo pokušati da kreiramo logikom snova, no… to je druga tema…

P.S.

1) Naravno da je poželjno da bolesničko ležanje, kao najdublji vid opuštanja, praktikujemo stalno, nezavisno od zdravstvenog stanja. Onoliko koliko možemo i procenjujemo da nam je potrebno. I, naravno, u sklopu Ravnoteže, koja znači približnu proporcionalnost (približnu, u meri u kojoj nam je to uopšte u postojećim uslovima izvodljivo) angažovanja i opuštanja.

S obzirom na Entropiju i Hibernaciju – trebalo bi da ga, opuštanje ili bolesničko ležanje, imamo dovoljno u svom dnevnom ritmu. Velo često će nam, s obzirom na energetsko stanje, biti korisnije da jedan sat posvetimo bolesničkom ležanju, nego čitanju najboljih duhovnih ili nekih drugih ideja.

2) Ko ima nekakvo iskustvo sa ovom vrstom opuštanja, mogao je da uoči neke zanimljive zakonomernosti.

Na primer: da nas van ovog opuštanja neko pita kako se osećamo, odgovorili bismo – najnormalnije. Ako potom malo dublje zađemo u ovo opuštanje – mogu početi da izranjaju čak i uznemirujući signali: pojačana nervoza, neki grčevi, obično u nogama, uznemireno lupanje srca, možda i slabiiji bolovi ili žiganja u nekim delovima tela, itd.

Po inerciji pogrešnog zaključivanja post hoc propter egro hoc (posle toga, dakle – zbog toga), mi možemo zaključiti da je opuštanje uzrok. Naravno da opuštanje ovde ne može biti uzrok, ovo opuštanje može biti uzrok loših dešavanja samo ako preteramo sa njim, ako više od 50% dnevnog vremena njime ispunimo (izuzimajući bolesti u kojima je čovek faktički prikovan za krevet).

Ovim opuštanjem mi samo zalazimo u svoju unutrašnjost i u njoj se upoznajemo sa stanjem na unutrašnjem „terenu“. Sa fokusom na spoljašnjem, ukoliko još nisu jako narasli loši impulsi, mi njih nismo ni svesni. Postajemo ih svesni tek kada zađemo u malo dublju opuštenost.

Zato opuštanje u vidu bolesničkog ležanja i treba praktikovati svakodnevno. Pa će se dešavati da se sa mnogima od tih loših dešavanja, telesnih ili psiholoških, „razračunamo“ na unutrašnjem planu, te oni i ne grunu na spoljašnjem, ili ne grunu u jačoj varijanti.

Ili, suprotno, ako pri našem funkcionisanju osetimo neke simptome, može se desiti da silaskom u opuštanje oni nestanu.

Bilo o kakvim dešavanjima da se radi, ako imamo malo više introspektivne uvežbanosti – možemo pri praktikovanju bolesničkog ležanja, kao i bilo kojeg drugog vida nekog prirodnijeg opuštanja, da uočavamo zanimljiva dešavanja koja nam samo pokazuju da u ovome „ima nečeg“.